Demokratija i još nešto na finski način. Iz prve ruke

Demokratija i još nešto na finski način. Iz prve ruke

U dosadašnjim objavama na blogu Iz prve ruke smo objavljivali tekstove iz skandinavskih zemalja, a danas po prvi put idemo malo istočno, u zemlju koja se po definiciji ne svrstava u skandinavske, već nordijske. Ali dovoljno je blizu, kako geografski, tako i po mentalitetu, da se na ovim prostorima često greškom spakuje u taj skandinavski „koš“. Bilo kako bilo, danas sa nama svoje viđenje Finske deli Dejana Kostić Mertanen.

Kako je tebe put uopšte naveo u Finsku?

Za razliku od mnogih koji u današnje vreme dolaze u Finsku uglavnom preko posla ili pak upisujući neke od master programa, ja sam zakoračila na finsko tlo potpuno neplanirano. Ni na kraj pameti mi nije bilo da ću svoj život nastaviti niti u jednoj od severnoevropskih država. Međutim, moj prvi kontakt sa Finskom desio se pre 10 tak godina kada sam kao svršeni student Fakulteta političkih nauka bila jedini predstavnik iz Srbije tada potpuno progresivne panevropske partije zvane Europe United, a sada Evropska federalistička partija, čiji je osnivač bio gosp. Aki Paasovaara (tek kasnije ću saznati da je dotični Finac). Aki je u jednom momentu prepustio svoje mesto italijanskom kolegi sa oproštajnom porukom svima nama da se vraća u svoju rodnu Finsku i poslao fotografije svoje vikendice, kod Finaca poznato kao Mökki. O tome će biti reči u narednom tekstu pošto je to jedna od finskih stvari koja zavređuje malo više redova.

Sećam se da me je opčinila lepota prirode tog mesta sa fotografije, i da sam gledajući u nju pomislila kako bih volela da jednog dana imam vikendicu na tako predivnom mestu. Tek 10-ak godina nakon tog događaja, sasvim slučajno upoznajem svog sadašnjeg supruga koji je i definitivni krivac za moj dolazak u Finsku. Nakon 2-godišnje veze koja se održala kroz odlaske i dolaske na relaciji Srbija-Finska, i koja je poprilično ispraznila naše budžete, odlučujemo da zajednički život, sada već u braku, započnemo u Finskoj. Vikendicu još uvek nemam, ali mi zato ne manjka fantastične prirode u neposrednoj blizini. Na slikama ispod je centralni park u Helsinkiju koji se nalazi 20-ak metara od zgrade (ne pećine) u kojoj živim. Izgleda kao neka šuma u Nedođiji, ogroman je i povezuje mnoge delove grada. Popularan način dolaska do ove oaze prirode je biciklom pošto treba mnogo manje vremena nego autobusom.

Centralni park u Helsinkiju uslikan aprila (slika levo) pre par dana (slika desno) kada je temperatura bila oko -20. Slika: Privatna arhiva

Čime se baviš tamo i kako bi opisala tvoje radno okruženje?

Imam sam zaista jedinstvenu priliku da radim u finskom Ministarstvu pravde kao i u njihovom nevladinom sektoru, a kroz nevladin sektor blisko sarađivala sa gradskom administracijom. Radno okruženje u Finskoj je fenomenalno, počevši od uslova koji su u potpunosti u skladu sa zakonskom regulativom i svim pravima i obavezama radnika, transparentnošću plata, zatim tehničkim uslovima, spisak je zaista podugačak. Bukvalno sve mora da bude u skladu sa propisima zemlje. Ovde prosto ne postoji proizvoljno tumačenje zakona i prebacivanja nadležnosti sa jedne institucije na drugu. Vrlo jasno se zna ko je za šta zadužen. Tako je i u opisu posla. Radni zadaci su detaljno opisani i ne postoji mogućnost da se bavite nečim sto je izvan toga tj. da vam neko nametne nešto sto je van opisa vašeg radnog mesta. Naravno možete zameniti kolegu u slučajevima odsustva, ali se u Finskoj niko neće baviti temom za koju nije kvalifikovan. Dakle, usko su stručni u svim oblastima rada. Osim toga ne postoji prekovremeni rad koji nije naplaćen. To se vrlo brzo otkrije i sankcioniše.

Pogled s mog radnog mesta u zgradi Ministarstva na park. Slika: Privatna arhiva

Finska je takođe poznata kao zemlja sa jakim i nezavisnim sindikatima. Svaka radno sposobna osoba pripada nekom od sindikata, pa tako i ja, jer su benefiti dobri. Npr. ja pripadam uniji profesionalaca koji su završili fakultete političkih nauka, društvenih nauka i državne administracije. Članarina mi donosi mnoge dobrobiti, od prava na pravnu uslugu u slučaju kršenja ili tumačenja radnog prava, razne seminare, obuke, komunikaciju sa drugim članovima, zagarantovani iznos plate u slučajevima otkaza, i mnogo toga drugog. Dakle, ako ostanem bez posla, godinu dana, imam pravo na isplatu 70-80% od visine moje poslednje plate. Za to ne treba nikakva posebna papirologija, dovoljno je samo poslati elektronskom poštom izvod poslednje plate i uplata stiže na račun bez problema.

U Finskoj postoji pauza za ručak koja je obavezna. Tada u periodu od 11-13h radnim danima, svi restorani postaju bufei. Tada su i cene posebno prilagođene za taj deo dana, da bi se nakon 15 časova vratile na regularan nivo.

Prosečna ponuda za ručak, tj. lounas u jednom helsinškom bufeu.

Kakav je tvoj utisak o Fincima kao narodu? Da li su hladni kao što se ovde mahom veruje?

Finska možda po svojim prosečnim temperaturama jeste hladna, ali tvrdnju da su Finci hladan narod,mogu slobodno svrstati u predrasude. Ljudi su ljudi, na kome god delu zemaljske kugle se nalazili, samo je nacin ispoljavanja njihovih emocija drugačiji. Kod Finaca na to je uticala kombinacija klimatskih uslova i njihove običajne kulture. Rekla bih da je klima tome više doprinela. Kada su uslovi surovi, hladno je i minus, a duva vetar, nema tu mnogo vremena za ćaskanje.

Šalu na stranu, Finci su veoma neposredni u nastupu i direktni, nema mnogo onoga sto bi Englezi rekli „chit chat“ razgovora. Ćutnja nije neobična stvar, i ne deluje neprirodno, te nema potrebe te mirne trenutke ispunjavati razgovorom, tako to Finci razmišljaju. Mogu reći da usvajanjem ovog modela vremenom, ne osećam više tu vrstu nelagode kada nastupi tišina u društvu. Ali su svakako topli i vrlo pričljivi kad vas jednom upoznaju i kada imaju neku temu za razgovor.

Poverenje je karakteristika veoma vezana za Fince. Uobičajena je stvar da Finci veruju ljudima (u pravom smislu te reci, bez zadrške) i nepoznatim, upravo zbog te kulture poverenja – da ono što kažete, to i mislite i tako ćete uraditi. Dakle bez praznih fraza. Isto kao što veruju jedni drugima, tako veruju i svojim institucijama, predsedniku, vladi, vozaču autobusa – da šta god je u pitanju, svako će da obavlja svoj posao savesno. I neće dugo opstati onaj ko jednom omane, a to se naročito odnosi na nosioce vlasti. Demokratija, aktivna participacija i sloboda govora se veoma cene.

Helsinki, grad u kome trenutno živim. Slika: Privatna arhiva

Dalje, Finci itekako pokazuju svoja osećanja, ali oni to ne rade na javnom mestu. Iz finske perspektive to znači da žele da budu ljubazni i da ne uznemiravanju druge sa svojim trenutnim osećanjima.

U blisko prijateljskim odnosima, nisam primetila neku veću razliku, tu su otvoreni i direktni, pokazuju svoja osećanja. Samo što u javnosti to nećete videti. Zato su kulture naroda na jugu, u toplijim krajevima drugačije. Tamo se emocije pokazuju javno u svakom smislu, svuda, u prodavnici, na radnom mestu, ulici… Ljudi su više ekspresivni.

Finac vas neće vući za rukav da bi vam nešto prodao, jer smatra da je to nepristojno, da vam time ugrožava vaš individualni prostor. Prosto rečeno, u mnogim kulturama konstantna komunikacija je pristojna, ali u finskoj kulturi pristojno je da ostavite nekoga na miru.

Slika: www.boredpanda.com

I tu dolazimo do još jedne finske karakteristike a to je individualizam, koji je snažniji nego u drugim kulturama. Sloboda pojedinca je snažno prisutna i u finskom zakonodavstvu. U radnoj kulturi to se očituje na više načina: moć je decentralizovana, nema hijerarhije i osećaja da imate moćnog sefa, radnici se konsultuju i uvažava se njihovo mišljenje. S druge strane, kod ponašanja je veoma relaksiran. Ljudi se obraćaju svima na ti, nema nekih specijalnih kodeksa oblačenja. Tako npr. u ministarstvu u kom sam radila često sam imala prilike da vidim kolege koje se šetaju po hodniku u vunenim čarapama, sto bi mi rekli, „štrikala mi baka“. Zato što radna atmosfera mora da bude opuštena i da ništa sporedno ne ometa tu radnu sredinu. A ako nekog opuštaju vunene čarape na poslu, to je sasvim u redu.

Zbog takvog odnosa i pravog poverenja, u Finskoj postoji jedna lakoća življenja. Kako ni za posao, tako ni za bilo koju drugu priliku nije toliko bitno šta ste obukli sve dok se vi u tome prijatno osećate. Bitno je ono što nosite sa sobom, kako doprinosite društvu svojim znanjem i umećem, da li se bavite humanitarnim radom (što se u finskom društvu visoko ceni), i tome slično.

A drugi deo moje finske priče stiže sledeće sedmice.

No Comments

Post A Comment