Finnmarksløpet – najduža i najsevernija trka zaprežnih pasa u Evropi. Iz prve ruke

Finnmarksløpet – najduža i najsevernija trka zaprežnih pasa u Evropi. Iz prve ruke

Mesec mart. Dani na severnoj polulopti polako ali sigurno postaju duži i čini se da je željno iščekivano proleće tu, iza ćoška, ali termometar pak podseća da zima još uvek drži čvrsto stisnute svoje zube i ne namerava da popusti još neko vreme. A ovo vreme u Finmarku tradicionalno od 1981. godine obeležava događaj koji rado privlači ljude (a i pse) iz drugih krajeva sveta. Iako je bilo planirano da se u periodu od 12. do 21. marta, uz poštovanje epidemioloških mera trka održi i ove godine, sredinom februara je odlučeno da se to ne ipak ne dogodi. Ova vest je rastužila mnoge ljubitelje ovog jedinstvenog takmičenja, uključujući i Vanju Bučevac Vesnić koja nam u sledećem tekstu piše o svom doživljaju ovog događaja par godina unazad.

Zima ovde u Finmarku ima posebnu težinu. Dugotrajan mraz i mrak, mnogo snega i odsustvo sunca, lako nas može navesti na zaključak da su ljudi koji ove žive generacijama i godinama, ipak malo drugačijeg kova. I jesu. Bezmalo puta sam morala da iskažem svoje divljenje i poštovanje tim „ljudinama“, mojim „Finmarkanćanima“ koji tako postojano i nepokolebljivo stoje i opstaju u svim tim „nedaćama“ koje im prosto sama geografska pozicija određuje. Možda smo mi ljudi ipak najprilagodljivija vrsta na planeti? Ne znam, ali jedno sigurno mogu reći: Nismo samo mi ljudi majstori preživljavanja i prilagođavanja. Mnoge životinjske vrste opstaju u ovim predelima i sve one zaslužuju ništa manje divljenje. Na prvom mestu polarni psi.

Približavanje jednom od učesnika čekpointu u Levajoku iz 2019. Ispod zaprege je zaleđena reka Tana. Slika: Privatna arhiva.

Polarni vučni psi. Od davnina čovekov najbolji prijatelj, saputnik, pomoćnik, bića bez kojih bi čovekov opstanak u polarnim predelima nezamislivo bio otežan. Verujem da je većima nas koja je odgledala filmove poput „Togo“ ili „Amundsen“ može da razume važnost ovih pasa. Zaprege pasa koje vuku sanke često su bile jedino prevozno sredstvo u arktičkim predelima. Danas su zaprege pasa koje vuku sanke, postale tim atleta koje učestvuju u sportskoj disciplini, tzv. trci zaprežnih pasa. Jedna takva trka, održava se upravo u Finmarku, a start i cilj su joj u centru Alte.

Start trke u centru Alte pred mnoštvom publike, mart 2020

Finnmarksløpet nije jedina, ali jeste najduža i najsevernija traka zaprežnih pasa u Evropi. Najduža deonica koja se vozi je dužine 1200 km. Da, dobro ste pročitali. Hiljadu i dve stotine kilometara, četrnaest pasa i čovek uspeju da pređu za otprilike sedam dana. Mart 2018. bio je moj prvi susret sa ovom manifestacijom. Do tada skoro ništa nisam znala o tome. Broj ljudi u gradu se udvostruči tokom trke. Učesnici i njihovi timovi, delegacije, sudije, veterinarski timovi, organizatori, volonteri… Sama premijerka Erna Solberg pa i Njegovo Visočanstvo princ Håkon, svi se sjate u Altu u tih desetak dana u martu. Verovatno su upravo to bili odlučujući momenti da se trka ove godine ipak ne održi.

Na slici sa otvaranja trke 2020, princ Håkon drži govor dok svi učesnici trke stoje iza njega na bini od snega.

Atmosfera je svečana, euforična, to je veliko dešavanje za grad, te tako i nije uopšte teško biti uhvaćen i ponesen celom atmosferom. Te prve godine pratili smo trku iz centra Alte, ispratili i dočekali skoro sve timove. U par navrata pustili po koju suzu dirnuti veličinom, snagom i „moći“ tih neverovatnih četvoronožnih atleta koji na, za mene neshvatljiv način, uspevaju da savladaju tih 1200 km surove finmarške zime i jako nepristupačnog terena. Kako? To samo oni znaju. Na visoravni Finmarka (Finnmarksvidda) temperatura u tom periodu godine može da bude bilo gde na skali između -15 i -40. A ti psi spavaju napolju. Neretko na samoj stazi trke, van takozvanih „čekpointa“ gde mogu da dobiju slamu i negu. Da li je to mučenje pasa? Da li ljudi koji se bave ovim sportom vole ili ne vole svoje pse? Da li je to za njih samo biznis i novac, a psi potrošna roba, ili se ipak ovim sportom bavi iz ljubavi. Nisam znala šta tačno da mislim te prve godine kada sam se susrela sa ovom trkom. Par ljudi sa kojima sam pričala, imali su negativne stavove o trci. A opet sve scene, koje sam videla na cilju i nakon cilja dok zbrinjavaju pse, delovale su mi iskreno i dirljivo. Emotivno. Lepo. Psi su bili u centru pažnje, pravi pobednici cele trke. Morala sam stvar da ispitam izbliza. Iznutra. Da budem deo svega i uverim se svojim očima. Sledeće godine prijavila sam se da budem volonter na čekpointu Levajok. Na tom mestu zaprege u najdužoj disciplini odmaraju dva puta. Prvi put nakon pređenih 355km od starta i drugi put kada im je do cilja ostalo još 225km (znači da su skoro 1000 km već prošli).

Mart 2019, „pod punom ratnom opremom“ čekam bus za Levajok

Uzela sam nedelju dana odmora, spakovala ogroman ranac neophodne opreme i ukrcala se u bus koji će me odvesti do čekpointa Levajok, opština Tana (Tana kommune), skoro 300km od Alte, na samoj granici sa Finskom. Iskustvo koje ću definitivno pamtiti ceo život. Nas četrnaest volontera bili smo smešteni u maloj drvenoj norveškoj vikendici koju zovu „hytta“ sa svega šest kreveta, jer spavaćemo, jelte, na smenu.

Naš topli dom tokom 10-ak dana trke. Slika: privatna arhiva

Čekpoint mora da je zbrinut 24/7. Tim se sastojao uglavnom od mladih ljudi koji studiraju „frilufstliv“, zaljubljenika u ovaj sport, internacionalnih turista koji su želeli da iskuse nešto drugačije, jedne starije gospođe koja godinama volontira i mene. Naši zadaci bili su da smo uvek na ulazu i izlazu iz čekpionta, dočekujemo zaprege koje dolaze, upisujemo startni broj, tačno vreme ulaska i broj pasa u zaprezi prilikom ulaska, a isto tako i prilikom izlaska. Sve se to odmah javlja timu koji sedi unutra i beleži, a oni dalje javljaju centrali u Alti. Prilikom ulaska dodajemo vozaču balu slame, sprovodimo zapregu na mesto gde će se odmarati, obavestimo vozača o tome gde može naći hranu i vodu za pse koja je unapred ostavljena na svakom čekpointu od strane tima zaprege takozvanog „hendler-a“ koji jedini na neki način ima pravo da pomaže vozaču tokom trke.

Jedan od vozača stiže na odmorište, mart 2019, Levajok

S obzirom na dužinu trke, prolazak zaprega kroz čekpoint može da se rastegne i na cela dva dana. To je podrazumevalo danonoćna dežurstva. Sama staza trke ide preko zaleđene reke Tana, pa je tako naš čekpoint bio lociran baš na samoj reci. Sećam se najhladnije noći tih sedam dana. Neki vetar je duvao duž reke i činio temperaturu od -36 stepeni još hladnijom (ne znam zapravo je l’ to i bilo moguće). Te noći smo se smenjivali napolju na svakih 15 minuta. Uprkos odličnoj opremi koju smo svi imali na sebi, kožnim kapama, debelom vunenom vešu u više slojeva, polarnih čizama za temperature i do -60, skafanderima i čudima, duže od 15 minuta bilo je preteško. Ali te noći, bili smo počašćeni najlepšom polarnom svetlošću koju je većina nas ikad videla. Celo nebo bilo je preliveno najrazličitijim nijansama zelene koje su se uvijale i igrale kao u nekom zanosu. To je bila naša mala nagrada za smrzavanje.

Polarna svetlost leta gospodnjeg 2019. godine. Naravno, ni pored svih mogućih filtera na slici nikad onoliko impozantna koliko je uživo.

Boravak tamo mnogo mi je pomogao, ne samo da testiram neke svoje granice i mogućnosti, već i da razumem bolje ovaj sport. Da se uverim da je dobrobit pasa na prvom mestu. Mnoštvo veterinarskih timova budnim oko prati sve, i na svim čekpointima, pregled pasa je obavezan. Ni jedna zaprega na napušta odmorište bez prisustva veterinara koji i na najmanji znak da nešto nije uredu ili da pas nije baš u stanju da nastavi, reaguju isključivanjem psa iz trke. Nijedan pas ne sme da nastavi trku ukoliko ga nešto boli, ako hramlje, ako ima spazam mišića, povređenu šapu ili uopšte loše celokupno stanje zbog izmorenosti, dehidratacije ili bilo čega drugog. Pravila trke su takva da kada zaprega stigne na čekpoint, vozač mora prvo da zbrine pse pa da se eventualno pozabavi svojim potrebama. To znači otopiti i ugrejati hranu za pse (jer pri dolasku jedu tečnu hranu, nešto kuvano i toplo), doneti im vodu, prostrti slamu ispod svakog psa, skinuti im čarapice u kojim trče, i pokriti ih ili obući u jaknice kada legnu nakon što su jeli.

Jedna od zaprega tokom zasluženog odmora na kratkotrajnom martovskom suncu, Levajok 2019

Ovi psi u proseku jedu oko osam kilograma hrane dnevno tokom trke i zahtevaju puno nege. Pre polaska, psi se ponovo hrane, ovog puta hranom u čvrstom stanju (komadi lososa, mesa ili granule), mažu se šape svakom pojedinačno i obuvaju ponovo čarapice. Da ovi psi vole da trče i da zapravo uživaju u svemu ovome, nepogrešivo shvatiš na polasku, kada napuštaju čekpoint. Ako je zaprega dovoljno odmorila, i psi „napunili baterije“, taj lavež i ushićenje kada treba da krenu, izazivao je žmarce po koži kod većine nas tamo prisutnih. Gledaš ih sa osmehom od uva do uva, srce ti brže zakuca, imaš neodoljivu želju da ih zagrliš sve, ali umesto toga možda samo zatapšeš malo i uzvikneš koju bodreću reč. A oni skaču, poskakuju, laju, propinju se na zadnje noge, cimaju celim telom goreći od želje da što pre krenu. Oni su neverovatni! Male moćne mašine. Priroda je čudesan stvaralac. I fenomenalan je osećaj biti deo nje na ovako neki način. Iz prve ruke.

No Comments

Post A Comment