Loptom do Švedske. Saznajte iz prve ruke.

Loptom do Švedske. Saznajte iz prve ruke.

Danas završavamo ovaj krug tekstova Iz prve ruke, a na naša pitanja je direktno iz Švedske odgovarao Stefan Ilić.

Stefane, možeš li za početak da nam kažeš zašto si odabrao baš Švedsku kao zemlju u kojoj ćeš živeti?

Razloga je bilo mnogo. Otišao sam preko košarke, ali su mi razlozi bili drugačiji. Dosadila mi je neizvesnost u životu i da se trud, poštenje i dobrota ne cene dovoljno. Ili se to meni tako u jednom trenutku učinilo. Nije ni u Švedskoj sada sjajno, ali još uvek postoji, makar i prividno, izbor slobodne volje. Bitno je da čovek ne dozvoli da ga zavara priča da je bilo gde med i mleko, da novac raste na grani, svi smo mi u potrazi za prilikom da živimo od rada, nigde života nema od nerada. Švedska je država koja ima jak socijalni I zdravstveni sistem, dopada mi se njihova politička orijentacija i odnos koji su imali (a imaju i dalje) prema Srbiji, imaju jako lepo mišljenje o nama i rado primaju ljude koji su spremni raditi u korist celokupnog društva.

Ali pre toga si morao dobro da savladaš jezik, zar ne? Kako je proticalo učenje jezika?

U mom slučaju je to bio bitan momenat. Radio sam individualno, sa profesoricom najboljom na svetu, svaki nedelje po tri dvočasa i svaki dan u biblioteci od jutra do sutra, i tako godinu dana. Sve vreme sam bio svestan činjenice da sam upis na kurs stranog jezika ne znači baš ništa ako se ne izdvoji dosta vremena za samostalno učenje kod kuće. I smatram da sam taj deo posla dobro uradio.

 

Jedno sasvim “obično” jutru u junu kad sam strugao led sa auta. Privatna arhiva

Rekao si da si otišao preko košarke – da li tamo sad samo igraš košarku ili se baviš i nečim drugim?

Za sportiste je sređivanje papira malo lakše, ali sam prošao trnoviti put kada sam se upisao na fakultet i podneo zahtev za radnu dozvolu. Imao sam posla sa jednom od najgorih birokratija na svetu. Da, tačno tako. Gori su i od nas, ne samo da nemaju nigde šalter gde može doći sa ’’samo da pitam’’-namerom, nego se čeka poprilično dugo na sve. Ja sam konkretno čekao 29 meseci da mi produže radnu dozvolu, u tom periodu nisam smeo izaći iz države. Posao se da lako naći, ali je i za poslodavca NAS zaposliti malo komplikovano, zato mnogi i odustanu od toga.

Znači tamo imaš i neki posao pored košarke?

Da, na sportsku vizu se ne plaća dovoljno velik porez da bi se moglo studirati besplatno, zato sam ja morao naći jedan, nazovimo običan, posao, a jedino vreme kada mogu raditi je noću kako bih uspeo da postignem sve ostalo u toku dana. Radim kao night manager na recepciji jednog hotela, puno radno vreme u nedelji pet noći od 23:00-07:00. Osim toga i studiram, isto puno vreme, obično tri do četiri dana u nedelji, posle posla idem na predavanja koja su od 9:00-15:00. Košarku uklopim posle faksa od 18:00-20:00, posle čega opet idem raditi od 23:00. Ne bude nekada vremena za spavanje po par dana, a većina tog vremena bude ili u autu ili u biblioteci na fakultetu.

Čekam burek i jogurt pred početak predavanja. Privatna arhiva

I ipak ti ostane energije da se profesionalno baviš sportom?

Bavim se košarkom profesionalno od svoje 13 godine, a Švedska je sedma država u kojoj igram. Klub u kojem treniram se zove Eskilstuna basket, i mislim da sasvim lepo ide. Uz uspevam i da ispratim studije, tačnije moram jer radna dozvola omogućava studije na budžetu koje inače nisu besplatne za nas iz ostatka sveta. Bude nekada teško ukombinovati tri stvari u toku dana, ali smatram da takav život nečemu vodi i da će se isplatiti.

A da li na poslu imaju razumevanja za sve tvoje obaveze?

Šefica na poslu je pravi odraz švedske kulture i načina razmišljanja – uvek spremna tu da pita kako sam, šta radim, zanima je da li se osećam dobro na poslu, priča o nekim neobaveznim stvarima, dok kolege zanima pre svega kako mi to kod nas radimo. Kao nacija su jako gostoljubivi i dragi ako osete da želite da se uklopite u njihov način i stil života.

Država u kojoj te šefica, zamenica šefice i računovođa pozovu u izlazak na slobodan dan. Privatna arhiva

Kako bi ukratko okarakterisao taj „švedski“ mentalitet i u čemu se tačno razlikuje od ovdašnjeg?

Živeo sam u sedam različitih država u Evropi, a za Švedsku mogu reći ovako: Ljudi kojima je prvenstveno zarada važna, lavovi na ogradi i besan auto, treba da odu za Nemačku gde se 11 meseci naporno radi, a 1 uživa. Ljudi kao ja, kojima je više stalo do nekoga mirnoga života (iako sam imam 25 godina), manje stresa na poslu i više slobodnog vremena u toku dana, uz skromniju zaradu, treba da izaberu Švedsku.

I za kraj imaš li neku poruku lične prirode?

Kod nas je u genima zapisano kako je lična muka najteža i da svako za sebe misli da je uradio nešto posebno time što je otišao. Ne postoji ni lak, ni ispravan način da se ode, a kamoli način gde će sve biti med i mleko. Treba imati u vidu da život pod tuđim nebom nikada ne može biti isti kao život kod kuće, ma koliko ta kuća bila tesna. Ohrabrio bih sve koji razmišljaju otići negde samo jednom stvari, a to je da ako već odu, da ne odustaju. Život nas dovodi u svakakva iskušenja, ali najgore je stati na pola puta. Jezik je najvažniji, zato ga treba što bolje naučiti pre polaska, lakše će biti. Smatram da je investicija u učenje jezika nešto najbolje što čovek inače može sebi da priušti.

Hvala na razgovoru!

No Comments

Post A Comment