Moj susret sa dijalektom južne Norveške. Iz prve ruke

Moj susret sa dijalektom južne Norveške. Iz prve ruke

Prošlog vikenda smo zagrebali priču o norveškim dijalektima kroz savete za njihovo preživljavanje, a danas je proširujemo kroz jedno lično iskustvo. U sledećem tekstu Kaća Ostojić deli sa nama svoje iskustvo „preživljavanja dijalekta” i plivanja kroz brze i valovite vode norveškog jezika.

Učenju norveškog sam prišla kao veoma ozbiljnom projektu s obzirom da sam studirala farmaciju i od ranije bila uvek više naklonjena prirodnim naukama. Međutim u poređenju sa ostalim jezicima kojima se koristim od ranije, mogu slobodno da kažem da je gramatika jezika prilično jednostavna, a izuzetaka u pravilima nema mnogo, učenje mi nije teško palo. Tome bih da dodam izvrsnog i kreativnog profesora. Logična je posledica da sam na intervjuu već u drugom krugu za posao ostavila prilično dobar utisak i time, u velikoj meri, uticala na odluku o dobijanju ponude za posao.

Učenje norveškog , u mom slučaju, podelila bih na dva dela. Prvi deo učenja ogledao se u individualnim časovima, na koje sam samoinicijativno krenula čim sam obavila prvi razgovor za posao u Norveškoj. Dva puta nedeljno po 90 minuta i ovakav način učenja trajao je oko sedam meseci. Istakla bih ovde da je odnos prema obavezama i ozbiljnost pristupa učenju od velikog značaja. Naročito kad je izgovor u pitanju. Drugi deo bio je u grupi od nas tri koleginice i u pitanju je bio takozvani ubrzani kurs norveškog, sponzorisan od strane budućeg norveškog poslodavca. Tri ili četiri puta sedmično po četiri sata. Opet samoinicijativno, nastavila sam i sa individualnim časovima kojima sam bila veoma zadovoljna. Takvo učenje je trajalo oko godinu dana. Po procenama profesora koji su mi predavali, ali i predstavnika HR-a norveške firme, moje znanje norveškog bilo je na visokom nivou i, na osnovu onoga što su videli i čuli, ocenili su da mogu neposredno po dolasku u Norvešku da počnem da radim u apoteci i da mi nisu potrebni dodatni časovi usavršavanja. I tako sam, sa priličnom dozom samopouzdanja i otišla na sever.

Ne treba biti genije da znaš da je za posao u apoteci neophodan visok nivo znanja jezika. Kada sam se pre 10 godina odselila u Norvešku to nije još bilo zakonom regulisano. Oslanjanje na subjektivnu procenu ljudi koji rade na regrutovanju stranih farmaceuta, kao i na lična savest i odgovornost samih kandidata bila je dovoljna. Danas je to sve provučeno kroz dosta rigorozan i zahtevan sistem preporuka kojih se, kako norveške vlasti i policija, tako i sami poslodavci striktno pridržavaju. Čak su kriterijumi poslodavaca i viši od onoga što država preporučuje. Sa razlogom, razume se. Pogrešno protumačena rečenica, fraza ili reč može ugroziti nečije zdravlje ili, u najgorem slučaju, život. O ugledu apoteke da i ne govorim.

Prvi susret sa norveškim jezikom, a da nije u školi u Srbiji, bio je dobar. Daleko od onog što sam zamišljala, ali sasvim solidna reakcija – mojih sagovornika i moja. Velika je pomoć i vetar u leđa činjenica da su Norvežani konstantno hvalili naš nivo znanja jezika i konverzaciju. Iako sam znala da i te kako postoji potencijal za poboljšanje, te pohvale su značile i pozitivno uticale na dalji razvoj događaja, kao i opšti utisak. Tri nedelje u Oslu, na stručnoj obuci, kao i prvi susret sa glavnim gradom, prošao je, kao što sam navela, odlično. Mogu čak reći da sam se prilično oslobodila stega vezanih za običnu svakodnevnu komunikaciju.

Moje prvo radno mesto bilo je u Kristijansandu. Ono što sam unapred znala o tom gradu bila je činjenica da je grad izuzetno lep, da su ljudi prijatni, klima za tu državu i te kako blaga i prijatna… Jedino što može da bude potencijalna poteškoća je – dijalekat. Sve je baš onako kako su mi pričali. Nakon iskustva sa Oslom, moja strepnja u vezi sa jezikom je polako iščezavala. Međutim, odmah kod prve konverzacije nakon sletanja na Kjevik sve ono što sam mislila da sam prebrodila i savladala se vratilo. Momentalno. Petnaestominutni razgovor sa norveškim taksistom, rođenim u Grimstadu, nedaleko od Kristijansanda, trajao je, činilo mi se satima, i sećam se samo misli koja mi je proletela kroz glavu : „Da li ovaj čovek na engleskom komunicira sa ostalim Norvežanima ili ga oni razumeju kada priča „ovaj” norveški?”. Ja, uz ogromne napore, razumeh jedva nekih 30 %. Malo je reći da sam bila šokirana. Utešila sam se, nažalost isposatviće se kratkotrajno, da je on izuzetak i da tako, valjda, pričaju u tom Grimstadu. Već sutradan, na poslu, sam shvatila da gospodin taksista nije izuzetak. Taj dan sam, ustvari, bila ubeđena da svaki čovek sa kojim sam komunicirala ima neki svoj sopstveni dijalekat. To me ubeđenje držalo dosta dugo. Mesecima. Svima na poslu je bilo zajedničko da su ljubazni, odgovorni, stručni i veseli. Dijalekat, iako sam ja to silno želela, nije bio nikako zajednička stavka i u početku mi je kriterijum za komunikaciju bio upravo on. Razgovarala sam sa onima koje sam najbolje mogla da razumem. Problem je bio što to nisu bili farmaceuti, već nemedicinsko osoblje kome norveški, kao ni meni, nije bio maternji jezik. Mojoj sreći nije bilo kraja kada komuniciram sa nekim pacijentom koji je iz Osla ili okoline stigao u Kristjansand na odmor. Osećala sam se kao da razgovaram na srpskom jeziku sa njima, u poređenju sa razgovorima sa lokalnim stanovništvom. Ovo stanje blagog šoka trajalo je oko mesec dana. Nakon mesec dana odlučila sam da pribegnem strategiji „Ako ne možeš da ih pobediš, pridruži im se“. Počela sam i ja da polako odbacujem ono što sam učila u školi norveškog i da koristim dijalekat što više sam mogla. Da li treba da naglasim koliko je ovaj moj napor izazivao smeha i divljenja istovremeno, kako kod kolega, tako i kod pacijenata. Taktika je, ispostavilo se, bila prilično uspešna. Nakon nekoliko meseci od početka tog „imitiranja” južnonorveškog dijalekta skoro sam se u potpunosti prilagodila i opet osećala sigurnom u sebe. Znala sam i da po sletanju na aerodrom pitam carinike „Åssen går det?“, sa sve tim karakterističnim R za južne dijalekte, i shvatila da prolazim svaki put glat bez mnogo pitanja, već tu i tamo uz namigivanje od strane istih.

Iako sam umesto da dobijem namigivanje, pojedinim danima dospevala u neprijatne situacije zbog svog (ne)znanja, znala sam sve vreme da odustajanje nije rešenje. Primera radi, jedna od dijalekatskih razlika koju sam uspela da ukačim je da se slovo O u nekim rečima gde sam ja učila da se izgovara kao O, zapravo izgovara kao U. Kao da nije bilo dovoljno komplikovano što se to O i u meni poznatom dijalektu izgovara po slobodnom nahođenju! (Imaju profesori neko logično objašnjenje, ali realno, koji nefilolog će se baviti takvim sitnicama?). I stoga mi se često i događalo da pobrkam kada treba da kažem O, a kada U, i onda jednom prilikom u želji da proverim da li pacijent ima alergiju na polen (pollenallergi) koja se izgovara sa O, ja pitala sa U, pritom verovatno malo produženijim, i ispalo je da me zanima da li je alergičan na Poljsku. Imajući u vidu glas na kome su Poljaci generalno u Norveškoj kao i nacističku mrlju u ne toliko davnoj norveškoj istoriji, čovek je blago zatečen, nakon petominutnog smejanja meni u facu, učtivo odgovorio da mu baš nisu naročito dragi, ali daleko od toga da ima problema s njima. Naročito ne onih zbog kojih bi potražio pomoć u obližnjoj apoteci. Eto, nekome sam barem podigla raspoloženje tog dana, a u sebi sam samo mogla da pomislim „Dobro, ovo je moglo ispasti i gore, idemo dalje.“.

Za Norvežane je, inače, karakteristično da zadrže dijalekat koji su prvo naučili i koriste se njime bez obzira u kom delu zemlje žive. U početku sam mislila da mi to samo otežava situaciju, ali se kasnije ispostavilo kao velika prednost. Ne morate da putujete na sever da biste bili u kontaktu sa tim dijalektom. U apoteci smo imali kolege iz različitih delova Norveške. Poslednja osoba sa kojom sam počela intenzivno da komuniciram bila je iz Stavangera. Taj dijalekat mi je bio najteži za razumevanje. Usudila bih se reći da danski jezik više liči na norveški od tog dijalekta koji se koristi u manjim mestima u okolini Stavangera. Ali, upornost i želja da savladam i tu prepreku je bila jača. Sada je Tine, najdivnija Norvežanka sa najnerazumljivijim dijalektom, moja najbolja norveška prijateljica. Ne mogu da se otmem utisku da, pored ostalih kvaliteta, bitan uticaj na naše prijateljstvo ima upravo i dijalekat!

Slika: Kristijansand. Privatna arhiva

Želela bih na kraju da se osvrnem samo na nekoliko, nadam se, korisnih saveta. Prilagoditi se dijalektu je dobro i poželjno u svakodnevnom govoru, ali nemojte ove sve pojmove i rečenične konstrukcije da koristite, recimo, na ispitu, bilo usmenom ili pismenom. Tek kasnije, prilikom pisanja nekih zvaničnih dokumenata shvatila sam da moram biti dosta obazriva jer, prosto, korišćenje nekih lokalnih fraza odaje utisak nepoznavanja osnovnih gramatičkih principa, što svakako nije nešto što će ostaviti dobar utisak kod onog ko čita. Znači, u zvaničnim obraćanjima, školski norveški je – neprikosnoven i obavezan.

Iskrenost je od izuzetnog značaja kada je razgovor u pitanju. Verujem u svakoj profesiji, u ovoj našoj naročito. Ukoliko nešto ne razumete, bez ikakvog ustručavanja pitajte ili da se rečenica ponovi, ili pojasni nekim drugim, vama poznatim, rečima. Jedna od najvećih grešaka je da tvrdite da ste nešto razumeli, a niste. Sigurna sam da ne radimo ovo namerno, već jednostavno da ne bismo često prekidali sagovornika klimnemo glavom kao znak odobravanja, dok zapravo nemamo blage veze šta je rekao, ali se istovremeno nadamo se da ćemo iz konteksta zaključiti o čemu je bilo reči. Svaki detalj koji je nejasan, razjasnite. Ovim, ne samo da ćete razumeti sagovornike, već što je možda još važnije, zadobiti njihovo poverenje da ste razumeli jasno sve što je rečeno.


Imala sam sreću što su kolege bile izuzetno spremne i voljne da mi pomognu i ukažu na greške u izgovoru koje sam pravila i, uz njihovu pomoć, ih ispravljala i usavršavala tj. fino obrađivala one jezičke detalje koji se ne uče u udžbenicima, već koje je moguće samo u neposrednom razgovoru registrovati i primeniti. Ne ustručavajte se da pitate da li je nešto izrečeno ispravno i u duhu norveškog jezika. Ovo je, naravno, ukoliko želite da jezik dovedete do perfekcije. Ne iziskuje mnogo truda, a otvara vrata veoma elegantno. Kada Norvežani vide da se trudite da te sitne detalje usavršite, oni to i te kako znaju da cene i poštuju. Ubeđenja sam da na toj zamišljenoj lestvici jezičkih prioriteta izgovor i akcentovanje visoko rangirani i da čak ostavljaju jači utisak nego, na primer, fond reči kojim raspolažete.

Ukoliko učenje norveškog jezika doživite kao izazov i nešto što je obogaćuje i oplemenjuje vašu ličnost, a ne kao obavezu i neophodan uslov za neki novi život, korišćenje istog će vam predstavljati veliko zadovoljstvo, pomeriti granice u vama za koje niste mislili da mogu da se pomere i otkriti jedan sasvim novi svet. Savetujem da se ovome prepustite bez velikog straha i bilo kakvih predrasuda, kao i da odaberete dobrog profesora koji će vam pomoći da zacrtani cilj lakše dostignete. I naravno u svemu tome Lykke til!

No Comments

Post A Comment